Veliki četvrtak je oračka slava ili težačka slava. To potvrđuju i mnogi primeri, posebno činjenica da su seljaci iz Podrinja u prošlom veku na ovaj dan pripaljivali u manastiru Tronoši veliku sveću, nazvanu oračka sveća, koja je posle gorela na liturgiji o svim većim praznicima u godni. 

U južnom Banatu su na Veliki četvrtak obredno uprezali stoku i odlazili s njom nakratko u polje ili na salaše, ali nisu radili, već bi se vraćali kući, verujući da će, tako, stoka da napreduje i - bude velika. Zabranjen je svaki rad, izuzev sejanja bostana, jer, po verovanju, ako se zaseju na Veliki četvrtak - biće velike lubenice.

U Homolju su na Veliki četvrtak obavljali naročiti pomuz ovaca: domaćin bi svakoj ovci muza-ri iz desne sise pomuzao po malo mleka, da bi im pospešio mlečnost, a žene su odlazile ovoga dana na reku i puštale vodu za dušu mrtvima i niz vodu slale, pričvršćene na daščicama, upaljene sveće. Tom prilikom, kao o zadušnicama, razdavani su pokloni i deljeni kolačići za dušu.

U mnogim krajevima su uskršnja jaja bojena na Veliki četvrtak. U okolini Boljevca se crveno obojena jaja nazivaju peraške, a prvo obojeno jaje su zakopavali u vinograd, radi zaštite od grada (tuče).

Veliki četvrtak je uvod u veliku svetkovinu Uskrsa, ali, istovremeno, u niz četvrtaka koji slede i koji se u narodu nazivaju beli ili zeleni četvrtci. U ove četvrtke, koji negde praznuju sedam, a negde deset, nije se, po pretnjom kazne, smelo raditi u njivi, niti ići kuda zaprežnim kolima.