Od nevelikog broja sačuvanih manastirskih povelja jedino se ovde pominje postojanje crkvenog milosnika, čija služba nije dovoljno jasna. Ona je i u vezi sa stanjem čoveka kad osiromaši.

Osobina vladarske zadužbine sastoji se i u tome što su prava lokalnih episkopa na manastirskim posedima sužena do minimuma. Ovde se pominje budimljanski i raški episkop. „I za sela koja su u duhovnoj vlasi episkopa budimljanskog dadoh mu Gacko i Pivu da bir sebi bere, a kruge da uzima po svojoj oblasti kako je i uzimao; a drugog dohotka i globe ništa da ne uzima... Raški episkop da postavlja popove, đakone i dijake, a iguman da sudi svaki sud duhovni, a episkopa da izvesti; i protopopa da postavi iguman crkvenoga svoga čoveka. Da su globe i dohoci crkvi, a episkopu za sve to dade kraljevstvo mi šest stotina perpera, da skuje kandilo crkvi Svetih Apostola, i pomen duhovni svaki da mu čini, a ine oblasti da nema nikakve".

Iako je na području crkvenog graditeljstva učinio više nego svi Nemanjići zajedno, kralj kao da se izvinjava što nije učinio još više kad već nije mogao sve. „Ako li koje mesto nismo uspeli da posetimo ili obnovimo, onda bar ono što je utvrđeno pisanim hrisovuljima, koliko ja znam, ni jedne crte ne izvadih niti razorih silom, već samo kupovinom ili dobrovoljnom zamenom."

Uz tekst Milutinove povelje nalazi se i potvrda njegovog brata kralja Dragutina kao „prežde bivšeg kralja" i arhiepiskopa Nikodima. Potvrde crkvenih poglavara uz vladarske povelje kod Srba samo su retko sačuvane. Njihova uloga nije toliko u funkciji trenutnog stanja, već svedočenjem da je sve urađeno ispravno, treba da omogući poštovanje ktitorske volje saopštene u osnivačkoj povelji kod budućih vladara. Tako se na reči kralja Dragutina „ili iz oblasti svoga kraljevstva dade ili kupi ili isprosi ili zameni ili u gospodina arhiepiskopa ili na drugom mestu gde bilo", nadovezuje ono što poručuje arhiepiskop Nikodim: „Ništa u ovaj hram, nepravedno ne priložih ni ranije sazdane crkve ne povredivši, ni hrisovulja njihovih razorivši, samo što iz oblasti kraljevstva svoga dade, ili kupljeno, ili isprošeno ili u dobrovoljnu zamenu sa blagovoljenjem celoga sabora; i za isprošeno ili za zamenu ili za kupovinu, ne samo odgovarajuće dade nego i više. Smernost moja sa pravovernim saslužiteljima i sa celim saborom srpskim najpre molimo kralja sve srpske zemlje i oni koji će posle njega vladati i gospodariti da u ovom hrisovulju sve pisano ničim povređeno ne bude."

Manastir Banjska među vladarskim zadužbinama, po želji svoga ktitora, dobila je na saboru četvrto mesto, posle Studenice, Mileševe i Sopoćana. „a iguman na saboru da ima mesto četvrto". Pored toga što se opredelio da svoj grobni hram iz smirenosti postavi na tuđe temelje, i ovo je dokaz Milutinove odmerenosti kad je njegova ličnost u pitanju, izraz poštovanja prema precima. Njegov sin, a, potom i unuk, ne miri se sa time, i poput prvih vladara, grade potpuno iznova, a što se poretka na saboru tiče idu za time da izjednače položaj igumana vladarskih zadužbina.

GROBNI HRAM VELIKOG GRADITELjA

Pošto je ovo grobni hram velikog graditelja u okviru njegove istorije, treba izložiti i događaje oko njegove smrti i sahrane. U obimnom opisu Milutinovog graditeljstva, nastajanje manastira Banjske arhiepiskop Danilo stavnja na poslednje mesto, iako po vremenu gradnje banjski hram nije poslednji. Doduše, neće se dugo čekati da ona stupi „u funkciju" time što će ktitor samo posle nekoliko godina tu biti sahranjen. Veliki graditelji svoje grandiozno delo sistematske obnove hramova uspešno je priveo kraju, kao da je znao koliko će živeti. Koliko se u tome pokazao uspešnim, toliko je zanemario sudbinu budućnosti zemlje, jer nije rešio pitanje svoga naslednika.

STEFAN

Srećom, o tome se pobrinula njegova okolina, u prvom redu humski episkop Danilo i arhiepiskop Nikodim, koji teško povređenog i kraljevog sina Stefana uspevaju da iz carigradskog zatočeništa dovedu u zemlju. To je učinjeno u skoro poslednji čas, jer Milutinu brzo i neočekivano i umire, a pitanje nasledstva ostaje nerešeno. Uspelo se u tome da se Stefan vrati u zemlju, ali ne i da bude unet u predstavu loze Nemanjića u manastiru Gračanici slikanu pred sam kraj Milutinovog života. Usled ovoga, nastaće teško stanje u zemlji koje je u momentu kraljeve smrti, tako da je samo odlučnost odanog prijatelja Danila uticala da se uspešno obavi prenos tela iz Nerodimlja gde je kralj umro u manastir Banjsku radi sahrane. Ovo je posle Milutinovog deda Stefana Prvovenčanog prvi slučaj smrti i sahrane vladara koji je na prestolu ostao do kraja života. U vreme smrti prvoga srpskog kralja, tu je njegov brat arhiepiskop Sava koji obezbeđuje kontinuitet poretka, jer je njegov ugled veći i od vladarskog. Sređeno je i pitanje nasledstva, dok u vreme smrti kralja Milutina nema ništa od toga.

Danas je manastir Gračanica simvol lepote. Ona je to mogla postati jer je srušena glavna Milutinova zadužbina koja je na savremenike i očevidce ostavljala najveći utisak i, po svedočanstvu kasnijeg pisca, to je najstariji hram koji se našao u spisku najvećih ostvarenja kod Srba; „prizrenske crkve patos, dečanska crkva, pećka priprata, banjsko zlato i resavsko pisanije ne nalazi se nigde". Kao što se kod arhiepiskopa Danila ne može da prodre u logiku nabrajanja Milutinovih zadužina, tako je i ovde. Zna se da je među pobrojanim „čudima" kod Srba manastir Banjska hronološki na prvom mestu, a ovde se našla na četvrtom odn. na pretposlednjem.

Korišćenjem zlatne podloge pri izradi fresaka, što se u Srbiji čini prvi u ovom hramu, „preporučuje" manastir Banjsku da se nađe u pomenutom spisku. Dotle ima primera da se freske rade na žutoj podlozi, kao u manastiru Gračanici, ali to zaostaje za zlatom. Pored toga, Gračanica je samo katedrala, a tu je sve skromnije u poređenju sa vladarskim zadužbinama. Stoga ostaje da se zamišlja koliko je prelepa Gračanica tada zaostajala za Banjskom. Koliko zlatna podloga banjskih fresaka odskače od žutog zastupljenog u Gračanici, toliko je i Banjska ispred Gračanice. Želju vladara da svoju glavnu zadužbinu ukrasi što većom lepotom olakšava i činjenica da se ona nalazi u oblasti bogate rudarske delatnosti, o čemu svedoče i brojno zastupljeni termini u Banjskoj povelji (rudarje, rudine, zlatni kamen, medni potok, Saška reka, stara rupišta, kola - topionica).

O lepoti Banjske na svoj način, koliko priroda spisa dopušta, govori i služba kralja Milutina:

Presvetlu lavru prvomučeniku podigao jesi,

i mnoštvo inoka u njoj sakupio jesi - da Hrista slave neprestanim glasima,

A što tebe proslavi

tvoja crkva svetla i preukrašena

kao raj božastveni vidi se, grobnicu moštiju tvojih, sveti imajući,

cvetovi različni, mnogolike tvoje dobrodetelji,

tvoga spomena hvalitelje oblagouhavaju.

LEPOTA BANjSKE

Lepotom Banjske ponesen je i sastavljač Slova kralju Milutinu: „Potreba nalaže ad se bar nešto spomene o njegovoj svetoj obitelji, gde leže njegove svete mošti. Jer stvori lavru u ime prvomučenika i arhiđakona Stefana, u mestu izvrsnom i ukrašenom, koje se ubog izobilnih izvorskih voda što tu ističu naziva Banjska. I ko će da iskaže ili pohvali prekrasno i predivno ustrojstvo takve obitelji? Božastvenu crkvu prekrasnim i različnim mramorjem išara, a zlatom i srebrom bezbrojne božastvene ikone naslika. Ne samo ikone, nego i zidove zlatom ozari. A o trpezariji i drugim kelijama i o ostalim krasotama čitavog manastira, ako pojedinačno budemo pričali, mnogima će izgledati neverovatno. Zato prosto treba reći; nigde se takav spoj lepote i svetlosti ne može naći."

Ne bi bilo ispravno ako bi se lepota Banjske vezivala samo za namere i mogućnosti kralja Milutina. Izgleda da je tu veća uloga budućega arhiepiskopa Danila koji se neposredno stara o gradnji. Nije slučajno da se tri od pet znamenitosti navedenih u pomenutom spisku vezuju za Danila (manastir Banjska, pećka priprata, Dečani). Ostvarenja koja postiže pri gradnji Banjske bila su preporuka, po rečima Danilovog žitija, da mu Milutinov sin Stefan poveri staranje o gradnji svoje zadužbine, manastira Dečana.

Samo manji deo zadužbina kralja Milutina nadživeo je vekovna razaranja. Nestanak svake zadužbine predstavlja gubitak, s obzirom na to da među njegovim ostvarenjima Banjska predstavlja vrhunac, onda se ona može smatrati i kao najveći gubitak.

POSEBNO MESTO HILANDARA

Svetogorski manastir Hilandar zauzima posebno mesto u srpskoj istoriji već po svome značaju i ulozi koju ima u životu ovoga naroda kroz vekove nezavisno od toga što je on tvorevina Svetoga Save ili što je njegov današnji hram ktitorija kralja Milutina. Gradnja novog sabornog hrama ove obitelji početkom 14. veka ne predstavlja ništa neobično, jer se uklapa u vreme velike i sistematske obnove hramova izvedene u vreme ovog najvećeg zadužbinara u srpskom narodu. Neobično je kad se uporedi ono što se zna o nastanku srpskog manastira Hilandara na samom kraju 12. veka - gde je poznato skoro sve, jer pored sačuvanih osnovnih akata, tu su i opširni opisi biografa Svetoga Save, Domentijana i Teodosija, sa onime što se može reći o obnovi Hilandara u vreme kralja Milutina.

Da je današnja saborna crkva ovog manastira nastala u Milutinovo vreme, nije sporno. O tome svedoči njegov biograf arhiepiskop Danilo, koji o gradnji Hilandara kazuje malo konkretno u okviru prilično razvodnjenog opisa Milutinovog graditeljstva u Svetoj Gori. „Ovaj hristoljubivi (kralj) božastvenu crkvu ovoga svetoga i Bogom podignutoga mesta zvanog Hilandar koja beše prvoga zdanja, od osnova razorivši i veću sazda i ukrasi svakim različitim lepotama neštedimice dajući mnogo zlata, i u tom mestu postavi mnoge carske palate i izvanredne ćelije na prebivanje monaha koji su tamo, i zakonska izdržavanja ustanovi im, i za hram svako izobilje i za odeću im; a okolo toga svetog mesta sazda grad sa velikom tvrđavom, zbog nailazeće napasti bezbožnih gusara. I podiže velike pirgove... koji su na tome svetom mestu i snabde ih da ih se ne dotakne ljuta zver i da ne zagrabi tuđin njegov trud... „

KTITORSKI ZAPIS

Tu je i ktitorski zapis ispisan tokom „osvežavanja" hilandarskih fresaka 1804. godine, te se ne može jasno utvrditi da li verno prenosi raniji tekst ili daje njegovu obradu. „Staram se mnogo da od pre mene bivših, praroditelja i roditelja naših nedovršeno ispunim koliko bude volja Gospoda moga Hrista Boga. Crkvu, dakle, pošto je bila tesna razorih, i ovu novu podigih i popisah u ime Presvete Vladičice naše Bogorodice i časnog njenog Vavedenja." Zapis u današnjem obliku sadrži elemenata koji pobuđuju sumnju u njegovu izvornost. U Hilandaru postoji i ktitorski portret, koji, pored toga što potvrđuje Milutinovo zadužbinarstvo, svedoči o vremenu nastanka fresaka pred sam kraj Milutinovog života.

Na južnom delu istočnog zida priprate prikazani su vizantijski car Andronik i kralj Milutin: „Vizantijski vasilevs i srpski kralj nose gotovo identičnu odeću i stoje na supedionima ukrašenim dvoglavim orlovima. Razlike ipak ima. Andronik II u desnici drži krstoliki skiptar kojeg kralj Milutin nema, a carska haljina - sakos - vizantijskog vladara crne je boje, što je trebalo da podseti na tajinstvo carske vlasti." Milutin ima purpurni sakos kao i mladi vizantijski savladar Andronik III.

Neobično je što prilikom obnove Hilandara nije izdata odgovarajuća povelja, kao što je to kralj činio kad su u pitanju drugi i znatno manji poduhvati. Podjednako je čudno što ta povelja nije sačuvana, ukoliko je postojala, jer je teško shvatljivo da su ovde sačuvane povelje drugih manastira, mnogo akata samog Hilandara, pa i onih izdatih od Milutina, a da je izgubljena ona koja se po važnosti može porediti sa osnivačkim aktima Svetoga Save.

Autor:Živorad Janković,pravoslavlje.spc