U srednjovekovnim hronikama piše da je Jelena Balšić, gospođa Lena ili Učena, bila „visoka stasa, tanka struka, mlečnobelog duguljastog obraza, zlatne kose, a povrh čela je nosila dijademu sa bezbroj brilijanata i safira".
Jelena je rođena 1369. godine u Kruševcu i odrasla na dvoru svog oca, srpskog kneza Lazara Hrebeljanovića. Tu, na dvoru u Kruševcu, pored majke kneginje Milice i rođake Jefimije, koja se posle Maričke bitke posvetila molitvama i književnom radu, mlada Jelena stiče znanja iz različitih oblasti, a posebno iz literature. Zbog takvih interesovanja savremenici su je i zvali Učena.
U periodu njenog ranog devojaštva, njene starije sestre, kćeri kneza Lazara i kneginje Milice, već su bile udate: Mara za Vuka Brankovića, Teodora za ugarskog vlastelina Nikolu Gorjanskog, Dragana za Jovana Aleksandra, sina bugarskog cara Šišmana, dok je najmlađu Oliveru tek čekala udaja za Bajazita. Na carskom dvoru u Kruševcu ostali su kneževići Stefan i Vuk.
Jelena je 1386. udata za dosta starijeg Đurđa Drugog Stracimirovića Balšića, gospodara Zete i Gornje Albanije.
Đurđe Drugi Stracimirović, „Blagovjerni i samdoržavni gospodin svoj zetskoj i primorskoj zemlji", kako je sebe nazivao, ženidbom sa Jelenom učvrstio je rodbinske veze sa najjačom među srpskim vladajućim porodicama nakon smrti cara Dušana Silnog i raspada Srpskog Carstva.
Dok se njen muž bavi državnim poslovima, Jelena se na dvoru Stracimirovića-Balšića posvetila ne samo brizi o deci već i podizanju i obnavljanju pravoslavnih crkava u zetskoj državi, posebno na području Bara i Ulcinja.
Kosovsko žrtveno i herojsko postradanje srpske elite, pogibija kneza Lazara, ropstvo njenog muža Đurađa koga su zarobili Turci, niz je tragičnih događaja koji su snašli mladu Jelu Balšićku. Za otkup iz turskog ropstva Đurađ Drugi pored velikog blaga daje i gradove Skadar i Lješ, koje će kasnije pobedama u bitkama vratiti, ali će ih naknadno ustupiti Mletačkoj republici za proviziju od hiljadu dukata godišnje.
Aprila 1403. godine Đurađ umire.
Možda je i Jelena pomišljala da se zamonaši nakon smrti svog muža, kao i što su to učinile njena majka Kneginja Milica, rođaka Jefimija i mnoge udovice nakon Kosovskog boja. Ipak, odlučuje da pomogne svom maloletnom sinu Balši III u upravljanju državom.
Početkom 1404. saziva zemaljski sabor u Baru, na kome se okupljaju najistaknutiji zetski i arbanaški glavari, pravoslavni i katolički velikodostojnici. Istakavši vladarsku i materinsku brižnost i skrb, skupu se obratila ovim rečima: „Ja stavljam na ovaj presto sina Balšu, jer on je naslednik svog oca, naslednik slavnog imena Balšića i prvi vaš i moj gospodar. Ali do njegovog punoljetstva ja ću mu pomagati u upravljanju državom."
Predložila je i da se poništi ugovor kojim je Skadar ustupljen Mletačkoj republici, odnosno da se mirnim putem ili borbom povrati u sastav Zete. Sabor joj je dao podršku.
Pregovori sa Mlecima nisu uspeli. Jelena nije poslušala ni savet svog brata Despota Stefana da ne kreće u boj protiv Mlečana, jer bi mogla da izgubi mnogo više. Posle sedmogodišnje opsade njena vojska zauzima Skadar. Već sledeće godine, 1405, Mlečani uz pomoć Mrkojevića i Krajinjana osvajaju Ulcinj, Bar i Budvu. Jelena se sa sinom povlači u Gornju Zetu.
Mlečani pozivaju Balšu na pregovore, ali im Jelena ne veruje i u leto 1409. ona odlazi u Mletke. Mleci se ne pridržavaju dogovora i Jelena nanovo pokušava da ratom povrati svoje izgubljene teritorije.
Udajom za bosanskog vojvodu Sandalja Hranića, ranije najopasnijeg Balšinog protivnika, ona omogućava sinu ne samo da sačuva postojeće teritorije već da više ne strahuje od mogućih napada Mlečana. Uz pomoć moćnog očuha, Balša 1413. godine ratifikuje mirovni ugovor sa Mlečanima i vraća izgubljene teritorije.
Ali mir ne traje dugo, jer već 1420. Mlečani ponovo zauzimaju Budvu i još neke delove Zete. Balša, već bolestan, odlazi u Srbiju da traži pomoć od ujaka despota Stefana Lazarevića. Svestan da će ubrzo umreti, on sva svoja državnička prava prenosi na ujaka. Balša umire 28. aprila 1421. godine u Beogradu, gde je i sahranjen.
Mlečani ponovo zauzimaju zetske gradove, ali se povlače pred moćnijom despotovom vojskom.
Despot uspeva da pomiri mletački senat sa sestrom Jelenom.
U Budimu Jelena, kao žena Sandalja Hranića, prisustvuje saboru vladara i velikaša.
Po drugi put ostaje udovica 1435. godine.
Oposlivši ovozemaljske državničke poslove, Jelena se svim srcem okreće duhovnom životu. U njoj oživljavaju nežne i setne slike iz detinjstva i rane mladosti u rodnom Kruševcu: zidari, tesari belovodskog kamena, majstori Kamenarci sa viskom i libelom dok utvrđuju Donžon kulu iznad Lazarice, vrč vina iz župskog vinogorja za večerom, prepletene srmene i zlatne niti na prizrenskom atlas-platnu, sirmin vez starijih sestara i rođaka, ponad svega pritajena molitvena svetlost – vrhovna tačka u koju se sabira Božja promisao.
A tu, pred njom: napuštene crkvice na Skadarskom jezeru, međ gustim šibljem kupine i divljeg nara, divlje zverinje, strmoglavi ptičji let nad vodom. To je predeo u kome će Jelena sazidati sebi dvore za godine koje dolaze.
Na Skadarskom jezeru, na ostrvcetu Beška, Jelena podiže crkvu gde će je sahraniti kada je bude pohodio čas smrtni.
Na Beškoj, ostrvcetu nad jezerom, svijenom kao kolevka ili bešek, uspeće da nakon brojnih državničkih i zemaljskih briga, kroz potpunu predanost molitvenom bdenju Majci Božjoj, pronađe nasladu i utehu čuvstvenoj duši.
U manastirskom kompleksu je manja Crkva Svete Bogorodice. Jelena je podiže 1440, tri godine pre svoje smrti. Crkvica je na samoj obali, desetak metara nad vodom, s prekrasnim pogledom na jezero i zabrinutim pogledom prema Albaniji. Nastala je na temeljima starije građevine, po svoj prilici trobrodne bazilike. Nad njenim centralnim delom uzdizalo se Jelenino zdanje, skladna jednobrodna bazilika sa fino rađenim kamenim fasadama. Unutrašnjost crkve bila je živopisana. Najveću vrednost predstavlja autentični tekst na staroslovenskom jeziku, nad ulaznim portalom, koji govori o ktitorki hrama. Na nadvratniku zapadnog portala uklesan je natpis koji objašnjava istoriju ovog zdanja: „Izvoleniem Oca i pospešeniem Sina i Duha Svetoga pospešeniem, sazda se hram si presvetije Bogorodice s trudom i otkupom bogočestivoj gospoždi Jele, dšteri svetopočivšago kneza Lazara i podružie Gjurgija Stracimirovića, v leto 6948 (1439)."
Žeđ za molitvenom utehom i smirajem nalazi u prepisci sa svojim duhovnikom i ispovednikom Nikonom Jerusalimcem. Jelenina pisma svom ispovedniku i njegovi odgovori su najlepše molitvene stranice srpskog srednjovekovnog pesništva. Nalaze se u Goričkom zborniku koji se danas čuva u Arhivu Srpske akademije nauka i umetnosti.
„Otpisanije bogoljubno", kako se naziva prepiska Jelene Balšić i Nikona Jerusalimca, ostvareno je u epistolarnom žanru, pri kraju burnog vladarskog života, pri kraju mnogih istorijskih dešavanja u kojima je sa svojom najbližom porodicom sudelovala.
U drugom „otpisaniju bogoljubnom" ona piše:
„Svečanom ocu, učitelju Svetog Jevanđelja, a nama u Gospodu duhovnom nastavniku, smerna Jelena:
Da zna tvoja svetinja, otkako udostojih se s Bogom poznati te poradovah se veseljem duhovnim. No zamalo i kratko bi nam viđenje, da bi ko rekao u zrcalu odraz ugledasmo, ili u neki sanak tanak da sam bila snesena. No ipak ono što tada slušasmo od tvojega prepodobija riječi duhovne i ono što uzmogosmo postignuti, i odsred moje duše ljubazno i svesrdno, a šta više i najvjernije primismo, i tim božanstvenim rečima, koje slušasmo u tadašnje vreme, krmanjenje duhovno imasmo i do danas. (...) Jer željenje bogatstva i sujetna slava, a ujedno i slasti ne ostavljaju nas, koji su na talasima u moru ovog sujetnog života, uzviknuti k svetlosti čistog i netelesnog prebivanja. Jer se pomračiše duševne oči mukom i metežom koji je u svetu. I ovo sada kao od sna nekojeg dubokog probudivši se, ushteh tvoju svetlost videti."
Uvezujući belo manastirsko pojanje i molitveno tihovanje, otvarajući kopčicu na ikoni sa likom Vladičice Bogorodice koju je na njenu kolevku u Kruševcu spustila slepica Kasija, svetica-hodalica carskim drumovima, u onom vremenu kad narod kome pripadaše suzama krvavim Boga zazivaše, u purpurno povesmo trajanja podiže Crkvu Blagoveštenja na Skadarskom jezeru, crkvu kolevku. Crkvu molitvenicu u čijoj je svetlosti iskupljenja, svetlosti isceljenja i svetlosti ozarenja, snevala sanak tanak.
Ili ono „bestelesno prebivanje", ili ono snovidno pletivo, onaj prosjaj kroz iglene ušice u čijem središtu sjakti krst, ili ono „Otpisanije bogoljubno", ono sijanje što se kroz snoviđenje umnožava čineći izvesnim i naš spas i spas roda našeg u metežnom i zlehudom svetu.
Jelena Lazarević Balšić je u svom testamentu, koji se danas čuva u Historijskom arhivu u Dubrovniku, naložila:
„Va imja Oca i Sina i Svetago Duha, u Svetuju Trojicu, amin!
Mi, gospođa Jelena, kći vsetopočivšago gospodina kneza Lazara, daje va svidenje vsakomu komu se podoba i pred koga sej pisanje iznese ogledati, kako po milosti Božjej i sina mi gospodina vojevode Stepana, satvori mi milost i da mi svoju reč kadi se sa mnoju staja u Gorčane, štogode bih kude odlučila od imanja mojego, da mi je tvrdo i nepokolebljivo od njega i njegove dečice.
Sade, ja, rečena gospođa Jelena, čiju reč za života, mojej dobrej svesti u moći. (...) Da zaklinjem tebe, gospodina mi i sina bez greha, vojevodu Stepana, va Svetuju Trojicu jedinosuštnuju i nerazdelimuju, i va strašni sud vtoroago prešestevija Sina Božja, jegda pridet vazdati komuždo po delom jego, takožde i moju unuku gospođu Jelu zaklinjem, kako ovoj moje pisanje ne potrti niže paki ni manje prinesti, no vse da vršite i ispulnite za života našega i po samrti našoj.
... I mojemu grbu, gde mi se priluči leći, da se da 200 dukat da mi se poju leturđije inostano i da se dijeli milostinja. I crkve Svetago Georgija u Gorice dadoh olovo, kupiv za 60 dukat, da se pokrije crkva, i jošte da im se da za majstore 30 dukat.
I ovaj čeljad koja je sada pri mni, koji bi se prilučili na samrti moje, da se dast duhovniku mojemu, starcu Jeruzolimskomu Nikanoru, 50 dukat, i kaluđeru Jovanu 40 dukat, i Vokosavu Tamariću 40 dukat, i popu Teodosiju 20 dukat, i Duce 20 dukat... „ (...)
Pisa se sej pisanje v leto 6950, Roždastva Hristova 1442. leto, meseca noemvrija 25. dan, u Gorčaneh."
Manastirska zdanja na Skadarskom jezeru – Beška, Vranjina, Vrmoš, Grmožur, Žabljak Crnojevića, Kom, Lesendro, Moračnik, Prečista Krajinska, Stračeva Gorica – čine skladnu celinu, Skadarsku svetu goru, čuvajući vidljiv i pouzdan znak utvrđivanja u pravoslavnoj veri, monašku smirenost i smernost, duševno stremljenje molitvenim visinama, nepojamnu svetlu lestvicu koja natkriljuje trošno i propadljivo a trajno veliča božansku promisao.
Crkvu Svete Bogorodice na Beškoj sagradila je Jelena Balšić, bogobojažljiva, bogočežnjiva i brižna vladarka i pesnikinja, sa željom da u njoj bude sahranjena.
Autor:Milica Kralj
