MOGAO bi Boško Brkljač da postane nacionalni brend, ili barem beogradski suvenir, s obzirom na to koliko traje i predstavlja Srbiju i prestonicu smehom i radošću gde god se pojavi. Poznat kao Bole mađioničar, ovaj hipnotizer, fakir i pošteni lopov, obeležio je nedavno četiri decenije neprekidnog rada i uveseljavanja naročito mališana, svojim umećem i predstavama. Čini se da su ga danas, nepravedno, zaboravili.

Prvi put se Bole predstavio 1974. godine, baš humanitarnom akcijom našeg lista „Deda Mraz u poseti bolesnoj deci", a od tada je održao hiljade humanitarnih i besplatnih predstava, uglavnom za mališane. Jedan je od onih koji su godinama makar za trenutak dečacma i devojčicama olakšali bolničke dane. Poznat je kao Deda Mraz čudotvorac mnogim vrtićima, danas, a i pre 40 godina.

- Nema boljeg osećaja nego kada izmamiš osmeh detetu u bolničkom krevetu, tužnom i u bolovima - kaže Brkljač. - Uvek sam prihvatao sve pozive kada su deca u pitanju, a i sam sam pokretao akcije. Smeh opušta, ali i leči.

Vatrena kugla je omiljeni trik mališana. Svetleća lopta, čas je u majici, čas u rukavu, eto je iza levog uva. A mala publika za to vreme kliče i aplaudira. Ne veruje sopstvenim očima. Kutija šibica u ruci sama se otvara i zatvara, sipana voda nestaje u šaci, ali već sledećeg sekunda lije iz rukava... Zavrzlame lancima i alkama, maramica nestaje u šaci...

Radim trikove sa kartama, cepam i sastavljam novinsku stranicu, kanapima, lancima - priča mađioničar. - Deca se mnogo raduju trikovima s balonima, jabukama, lopticama, maramicama. A predstave se razlikuju u zavisnosti za koji su uzrast. Među omiljenim su mi kabaretski nastupi.

A na njima Bole zna da legne na osam oštrih eksera. Ovim fakirskim umećem dospeo je i u Ginisovu knjigu rekorda. Na ovakvim manifestacijama mnogima iz publike nestaju skupi satovi, ogrlice, ali i tregeri i grudnjaci. Kada ih pošteno vrati, opljačkani se nasmeju do suza.

Boško je obišao svet, nastupao sa najpoznatijim iluzionistima. Bio slavljen i poštovan gde god se pojavio. I uvek insistirao na tome da ga najave kao jugoslovenskog, a kasnije srpskog mađioničara. Ubrzo posle bombardovanja dugo je radio u Italiji, a svaki nastup počinjao baš pričom o patnji svog naroda na koji su padale bombe. Svaka se tačka ipak završi smehom.

Skinuo je sat s ruke i bivšem američkom državnom sekretaru Bejkeru, 1990. godine u Čikagu. Nastupao je u poznatim svetskim kulturnim centrima, po skloništima, tokom bombardovanja, a osvanuo je i na petoj strani „Čikago san tajmsa", odmah iznad Regana i Buša. Opsednut svojom retkom profesijom i hiponotizerskim moćima ni u običnoj šetnji ne sedi miran, jednim potezom pali cigaretu bez upaljača, a zatim se ona, kao čudom, nađe iza uva prolaznika.

Bole nerado govori o tome da su dani sa mnogo posla - prošli, da su nastupila neka teža vremena, a da su ga danas mnogi zaboravili.

SMEH U SKLONIŠTIMA

TOKOM tri i po meseca bombardovanja, Bole Brkljač je u svom malom autu obilazio beogradska atomska skloništa. Dremljivi mališani, čim bi čuli da dolazi skakali bi na noge, i dok su nebom svetlele rakete, oni su se smejali bez prestanka. Međutim, neki „važni likovi" na ulazu u skloništa nisu mu uvek dali da održi predstavu, jer je možda „lokator".