Banjalučki ćevap u lepinji mnogi smatraju najslavnijim brendom Banja Luke.

Pojavio se pre više od 100 godina Ko nije probao banjalučki ćevap, u Banjaluci kao da i nije bio, stara je izreka koju će posetiocima grada na Vrbasu uvek uputiti ponosni građani.

Uobičajeno je prihvaćeno da se banjalučki ćevap odnosi na ćevap koji je kao deo tradicije u Banja Luku donela familija Đuzel. Oni su oko 1920. godine stigli iz okoline Glamoča i sa sobom doneli tradiciju pravljenja ćevapa.

Banjalučki ćevap je jedinstven po svom ukusu, izgledu i načinu serviranja.
Banjalučki ćevapi su prečnika oko 2 cm, dužine oko 5 cm i prave se kao pločice od po četiri ćevapa u nizu.
To što nisu pojedinačni, već sastavljeni u pločicu, višestruko rolovani; multiple rolls, osnovna je, vizuelna, razlika od drugih ćevapa koji se služe i peku pojedinačno.

Da bi se uživalo u banjalučkom ćevapu poželjno je da se ode u ćevabdžinicu. I da se dođe u Banja Luku. Tu ćete dobiti profesionalnu uslugu.

Ako želite da sami spremite ćevap sem recepta, neophodno je da imate roštilj s drvenim ugljem.
Posebna tema je veličina ćevapa pre i posle pečenja. Postoje tri teoretska pristupa.
Po prvom ćevap treba da se smanji, po drugom ne sme da izgubi veličinu, a po trećem treba da naraste. Teoretičari banjalučkog ćevapa će već po tome koji pristup imate znati i koju školu banjalučkog ćevapa zastupate.
Mada ovde nema objektivnih, većina prihvata teoriju po kojoj banjalučki ćevap nakon pečenja ne sme da primetno izgubi na veličini. Dopušteno je neznatno smanjenje. To znači da se ne koriste aditivi, već kvalitetno meso i kao dodatak, samo prirodni začini.

Za pripremu se koristi mešavina mesa ovčetine i govedine u razmeri 70% govedine, 30% ovčetine. Od govedine je najbolje koristiti vrat, plećku i potplećku. Stari majstori nisu upotrebljavali ostale delove govedine. Ovčetina se koristila od svih delova, s tim da ovca nije smela biti starija od 2 godine. Meso se, skinuto s kostiju, seckalo ručno – kimom (satarom) i to posebno govedina, posebno bravetina. Stara receptura je: jedan sat seckanja (usitnjavanja) na 10 kilograma mesa i dodavan je tucani beli luk (za 10 kilograma mesa – jedna glavica luka).
Ovako pripremljeno i začinjeno meso mešalo se oko pola sata, odnosno sve dotle dok se ne dobije kompaktna masa... Mesi se zatvorenom šakom i to u trajanju od 5 minuta, ali nije zgoreg da se ova radnja obavlja i duže. Meso se, zatim, odlaže u frižider ili na neko drugo hladno mesto. Najpogodnija temperatura za odležavanje mesa je 3 °C. Važna napomena: nikada se ne sme dozvoliti da masa zamrzne. Tako pripremljeno meso treba da odleži u frižideru 12, a može i 24 sata... Masa je, trebalo da odleži 2-3 sata, a posuda se pokrivala lanenom krpom namočenom u hladnoj vodi...
Posle toga se pristupalo oblikovanju ćevapa, naravno ručno, pomoću posebnog levka koji je bio tako podešen da se palcem dobiju ćevapi željene veličine i oblika. Sličan levak se i danas koristi, jer ga je lako napraviti.....

Ćevap se jede rukama. Mada će Vam u većini roštiljnica ponuditi i servirati pribor za jelo, nećete biti nekulturni ukoliko koristite samo čačkalicu..
Blinfo.